LocationsSećanja na nestale: slike koje ne blede
1. Jul 2026.
Kao deo šire postavke „Sećanje“ u Narodnoj skupštini Republike Srbije, „Sećanja u slici“ unose lične priče porodica nestalih u javni prostor
Slike koje čuvaju najdublja sećanja, ne na gubitak, već na život koji mu je prethodio. Na njima su ljudi kakvi su nekada bili - nasmejani u dvorištu, za porodičnim stolom, u svakodnevnim trenucima koji danas postoje samo u sećanjima njihovih najbližih.
Izložba „Sećanja u slici“, koju je priredilo Udruženja porodica nestalih i poginulih lica „Suza“ uz podršku Evropske unije (EU) i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), donosi upravo te tihe, lične priče. Lica nestalih prikazana su kroz život koji su vodili, kao roditelji, braća, sestre, prijatelji. Na svakoj slici sačuvan je delić onoga što su bili i kako ih njihove porodice pamte.
"Neko je voleo da peca, neko pčelarstvo. Te slike govore da su to bili obični ljudi, porodični, sa svakodnevnim životima."
Kako objašnjava Dragana Đukić, predsednica Udruženja „Suza“, ovi radovi su nastali kao poseban oblik memorijalizacije.
„Porodice žele da pamte svoje najmilije ne po činu stradanja, već po onome što su bili - po njihovim hobijima, po tome šta su voleli. Neko je voleo da peca, neko pčelarstvo. Te slike govore da su to bili obični ljudi, porodični, sa svakodnevnim životima. U njihovim životima je bilo toliko lepih trenutaka da ne ostanu upamćeni samo po načinu na koji su nestali.“
Dragana Đukić sa slikom „Sećanja sačuvana u uspomeni“, posvećenom njenom bratu Draganu – Baji Vujančeviću, koji je poginuo 1. 5. 1995.
Upravo u tome leži snaga ove izložbe - ona vraća dostojanstvo pojedinačnim pričama i vraća fokus sa gubitka na život.
„Sećanja u slici“ nedavno su predstavljena u Narodnoj skupštini Republike Srbije u okviru šire izložbe „Sećanje“, u saradnji Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sa Udruženjem porodica nestalih i poginulih lica „Suza” i Udruženjem kidnapovanih i nestalih lica na Кosovu[1] i Metohiji. Tom prilikom upućena je i poruka da će biti učinjen korak napred ka usvajanju zakona o nestalim licima.
"Srbija je jedina u regionu koja još nema zakon o nestalima, i zato je njegovo donošenje od posebnog značaja."
Za porodice koje decenijama tragaju za istinom o sudbini svojih bližnjih, takav zakon ne predstavlja samo pravni okvir - on je način da se stvori prostor u kojem ovakva sećanja mogu da opstanu i budu prepoznata. Jer ono što slike prikazuju - ljudi u njihovim toplim, životnim trenucima - jeste upravo ono što porodice žele da sačuvaju i prenesu dalje, ističe Đukić.
„Nama je najvažnije da žrtve budu priznate kao žrtve. Zakon bi rešio brojne probleme - od statusa udruženja, do prava porodica i podrške deci poginulih. Srbija je jedina u regionu koja još nema zakon o nestalima, i zato nam je njegovo donošenje od posebnog značaja“.
Kako ističe Đukić, upravo zbog toga je važno da ovakve izložbe budu vidljive u javnom prostoru.
„Važno nam je da se vidi razmera stradanja i da se skrene pažnja na potrebu da se proces traženja nestalih ubrza. Takođe nam znači što izložbe putuju i izlaze iz lokalnog konteksta.“
Izložba je prethodno bila prikazana i u Ženevi, u Palati nacija Ujedinjenih nacija, u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova i Komisijom za nestala lica Republike Srbije, gde su ove lične priče dobile i međunarodnu vidljivost. Ipak, bez obzira na mesto, njen najvažniji aspekt ostaje isti: ona govori o ljudima koje porodice nikada nisu prestale da traže i da ih se sećaju.
Otvaranje izložbe „Sećanja u slici“ 2024. godine u okviru projekta „Novi pristupi memorijalizaciji“, uz podršku EU i UNDP-a
Deo radova koji su bili izloženi u holu Narodne skupštine Republike Srbije, a koji prikazuju sećanja na nestale Srbe sa prostora Republike Hrvatske, nastao je 2024. i 2025. godine, u okviru projekta „Novi pristupi memorijalizaciji“. Projekat su sprovodili Centar za razvoj demokratskog društva Europolis, Udruženje „Suza“, Vojvođanski građanski centar i Centar za mir, nenasilje i ljudska prava - Osijek, u okviru inicijative „Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu“ koju finansira EU, a sprovodi UNDP.
Kroz narativne i umetničke radionice, članovi porodica imali su priliku da izraze svoja sećanja i emocije - često prvi put, kroz sliku. Za mnoge učesnike, to je bio proces u kojem se emocija pretače u priču, a priča u nešto što može ostati zabeleženo i biti podeljeno sa drugima. Nastali radovi time su postali oblik sećanja koji porodice same oblikuju i prenose dalje.
Danas, dok se ove slike ponovo izlažu pred publikom, njihova poruka ostaje jednostavna i snažna: sećanje nije samo pogled unazad, već način da se sačuva dostojanstvo onih kojih više nema - i glas onih koji nikada nisu prestali da ih dozivaju.
Sadržaj ovog teksta je isključiva odgovornost Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i ne odražava nužno stavove Evropske unije (EU).
[1] Za Evropsku Uniju, ova oznaka ne prejudicira stavove o statusu i u skladu je sa Rezolucijom SBUN 1244/1999 i Mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova. Za UNDP, sva pominjanja Kosova treba da budu shvaćena u kontekstu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999).
